Садржај (поглавља Историја)

  1. Авиа BH-33 - Авиа BH-33
  2. Авиатик Берг C - Авиатик Берг C
  3. Авиатик Берг D - Авиатик Берг D
  4. Авион Ресава - Авион Ресава
  5. Албатрос D.III - Албатрос D.III
  6. Антара ДС - Антара ДС
  7. Ансалдо SVA - Ансалдо SVA
  8. Анрио HD-320 - Анрио HD-320
  9. Анрио HD-41H - Анрио HD-41H
  10. Блерио XI - Блерио XI
  11. Бреге 14 - Бреге 14
  12. Бреге 19 - Бреге 19
  13. Воазен - Воазен
  14. Депердисен - Депердисен
  15. Доран AR.1 (2) - Доран AR.1 (2)
  16. Дукс биплан - Дукс биплан
  17. Икарус 214 - Икарус 214
  18. Икарус 215 - Икарус 215
  19. Икарус ИО - Икарус ИО
  20. Икарус ММ-2 или МИМА-2 - Икарус ММ-2 или МИМА-2
  21. Икарус Оркан - Икарус Оркан
  22. Икарус ШМ - "Шимика" - Икарус ШМ - "Шимика"
  23. Кодрон G.3 - Кодрон G.3
  24. Лонер TL - Лонер TL
  25. Мерћеп - комитски - Мерћеп - комитски
  26. Национални Аероклуб Србије (НАКС) - Национални Аероклуб Србије (НАКС)
  27. Нијепор 11 - Нијепор 11
  28. Нијепор 24 - Нијепор 24
  29. Нијепор 27 - Нијепор 27
  30. РЕП Type F 1912 - РЕП Type F 1912
  31. Рогожарски АЖР - Рогожарски АЖР
  32. Рогожарски Бруцош - Рогожарски Бруцош
  33. Рогожарски ПВТ - Рогожарски ПВТ
  34. Рогожарски Р-100 - Рогожарски Р-100
  35. Рогожарски Р-313 - Рогожарски Р-313
  36. Рогожарски СИМ-VI - Рогожарски СИМ-VI
  37. Рогожарски СИМ-VIII - Рогожарски СИМ-VIII
  38. Рогожарски СИМ-X - Рогожарски СИМ-X
  39. Рогожарски СИМ-XI - Рогожарски СИМ-XI
  40. Рогожарски СИМ-XII-X - Рогожарски СИМ-XII-X
  41. Рогожарски СИМ-XIV-X - Рогожарски СИМ-XIV-X
  42. Румплер 6B - Румплер 6B
  43. СИАИ S.13 - СИАИ S.13
  44. СИМ-II - СИМ-II
  45. СПАД S.VII - СПАД S.VII
  46. СПАД S.XIII - СПАД S.XIII
  47. Фарман F.40 - Фарман F.40
  48. Фарман HF.20 - Фарман HF.20
  49. Фарман HF.7 - Фарман HF.7
  50. Фарман MF.11 - Фарман MF.11
  51. Физир ЛАФ - Физир ЛАФ
  52. Физир Ф1В - Физир Ф1В
  53. Физир ФА-1 - Физир ФА-1 (Физир Вега)
  54. Физир ФН - Физир ФН
  55. Физир ФП-2 - Физир ФП-2
  56. Физир ФТ-1 "Небојша" - Физир ФТ-1 "Небојша"
  57. Фридрихсхафен FF.49 - Фридрихсхафен FF.49
  58. Хајнкел H-8 - Хајнкел H-8
  59. Ханза Бранденбург Б.1 - Ханза Бранденбург Б.1
  60. Ханза Бранденбург Ц.1 - Ханза Бранденбург Ц.1
  61. Ханза Бранденбург К - Ханза Бранденбург К
  62. Ханза-Бранденбург W.13 - Ханза-Бранденбург W.13
  63. Ханза-Бранденбург W.18 - Ханза-Бранденбург W.18
  64. Хидроавион ФБА - Хидроавион ФБА
  65. Змај Р-1 - Змај Р-1

 

Румплер C


Авион Румплер C.IV

Румплер C (нем. Rumpler C) су једномоторни, двоседи, двокрилни авиони које је у току Првог светског рата производила немачка фирма Rumpler Flugzeug-Werke GmbH, Berlin-Johannisthal,  па су према скраћеном називу Rumpler ови авиони добили име. Пројектовао га је инжењер Едмунд Румплер  уједно и власник фабрике, поред фабрике Румплер на основу свог претходника авиона Румплер B.I. Aвионе ове породице је на основу лиценце производило још неколико фабрика у Немачкој. Они су били извиђачи а служили су и као лаки бомбардери јер су могли да понесу и одређену количину бомби. Први прототип полетео јуна 1915. године када почиње и серијска производња. У оперативној употреби у немачком, аустроугарском, турском и бугарском ваздухопловству је био до краја рата. После рата је летео у ваздухопловствина још неколико земаља а користио се и у цивилне сврхе. Овој фамилији авиона припадају авиони Румплер C.I до Румплер C.IX.

Опширније: Румплер C

Феникс D

Phonix C 1 328.26.jpg
Авион Феникс D.I

Феникс D (нем. Phonix D) јe фамилијa ловачких авиона  из Првог светског рата које је производила аустријска фирма Phonix Flugzugwerke AG из Wiener-Stadlau-а па су према скраћеном називу фирме Phonix ови авиони добили име. Припадају јој авиони Феникс D.I; D.II; D.IIa; D.III i D.IV сви настали еволутивним (побољшањем основне верзије) путем из авиона Феникс D.I. Пројектовали су их инжењери Леополд Кирсте и Едмунд Шпарман на основу ловца Ханза Браденбург KD оригиналног пројекта инж. Ерст Хајнкела, кога је Phonix производио на основу лиценцног уговора. Феникс D су једномоторни, једноседи двокрилни авиони потпуно дрвене конструкције, чији је први прототип полетео јуна 1917. године, када је и почела серијска производња, а први примерци су испоручени јединицама на фронту већ у јесен 1917. године. Њихова оперативна употреба у јединицама Аустроугарског ваздухопловства (LFT-Luftfahrtruppe) почела је фебруара месеца 1918. године. Летео је све до 1936. године.

Опширније: Феникс D

Феникс C.I


Авион Феникс C.I

Феникс C.I (нем. Phonix C.I) су једномоторни двокрилни авиони које је у току Првог светског рата производила аустријска фирма Phonix Flugzugwerke AG из Wiener-Stadlau-а па су према скраћеном називу Phonix ови авиони добили име. Пројектовали су га инжењери Леополд Кирсте и Едмунд Шпарман на основу авиона Ханза Браденбург C.II оригиналног пројекта инж.Ерст Хајнкела, кога је Phonix производио на основу лиценцног уговора. Авиони ове серије су били извиђачи а служили су и као лаки бомбардери јер су могли да понесу 50 kg бомби. Први прототип полетео јуна 1917. године а серијска производња 1918. године. У оперативној употреби  у Аустроугарском ваздухопловству је био до краја рата. Летео је све до 1935. године у шведском ваздухопловству. Производио се у Аустроугарској и Шведској.

Опширније: Феникс C.I

Уфаг C.I


Авион Уфаг C.I

Уфаг C.I (нем. UFAG C.I) су једномоторни двокрилни авиони које је у току Првог светског рата производила аустроугарска фирма Ungarische Flugzugwerke AG, (UFAG) из Будимпеште па су према скраћеном називу Ufag ови авиони добили име. Авиони ове серије су били извиђачи а служили су и као лаки бомбардери јер су могли да понесу 75 kg бомби.

Пројектовање и развој

Авион Ханза Бранденбург KD из 1916.

За време док је радио за фирму Ханза Бранденбург, инж. Ернст Хајнкел је пројектовао и развио на бази већ успешног једноседа Ханза Бранденбург KD (1916.) двоседи борбени авион (Ханза Бранденбург C.II) за кога немачко војно ваздухопловство није било заинтересовано. Авион је био наоружани двокрилац, намењен првенствено извиђачким задацима и курирским пословима, док је поред ових био намењен и за бомбардерске задатке (као лаки бомбардер).

Пошто је власник немачке фирме Ханза Бранденбург и аустроугарских фирми УФАГ и Феникс био исти концерн Камило Кастиљони а Немачка и Аустроугарска биле савезнице у Великом рату, овај пројект авиона је понуђен аустроугарском ваздухопловству (ЛФТ) које га је прихватило а фирме Феникс и Уфаг су купиле лиценцу и тако је почела производња. Тако се десило да се овај авион није производио у матичној фирми Ханза Бранденбург а главна производња се обављала у аустро угарским фирмама УФАГ и Феникс (једна серија је произведена у будипештанском Лојду) и то за потребе аустроугарског ваздухопловства ЛФТ.

Опширније: Уфаг C.I

Ефаг C


Авион Ефаг C.II

Eфаг C (нем. Őffag C) су једномоторни двокрилни авиони које је у току Првог светског рата пројектовала и производила аустријска фирма Oesterreichische Flugzeugfabrik AG из Wiener Neustadt-а па су према скраћеном називу Őffag ови авиони добили име. Авиони ове серије су били извиђачи а носили су ознаку C.I и C.II.

 Пројектовање и развој

Фирма Őffag је пројектовала авион по угледу на авионе Албатрос и Ханса Браденбург класе С, двокрилац са два члана посаде (пилот и извиђач) и снагом мотора 110 kW (150 KS). Авион је добио ознаку Eфаг C.I (Őffag C.I) и полетео први пут јула месеца 1915. године. Иако авион није испунио све захтеве за војну употребу пуштена је у производњу серија од 24 авиона. Авион је био ненаоружан и служио је као извиђач све до краја 1916. године када је преведен у школски авион и служио је за обуку и тренажу пилота.


Авион Ефаг C.I

Одмах након тестирања прототипа прешло се на побољшање авиона како у аеродинамичком погледу тако и у снази мотора. Тај авион је добио ознаку Eфаг C.II (Őffag C.II), и имао је мотор од 118 kW (160 KS) и полетео је почетком 1916. године врло брзо је и овај мотор замењен још снажнијим мотором снаге 136 kW (185 KS). До краја 1916. године испоручено је укупно 63 авиона овог типа. Они су служили као извиђачи до краја 1917. године када су преведени у авионе за обуку пилота.

Опширније: Ефаг C

Дорније Do J



Дорније Do Ј Wal

Дорније Do Ј (нем. Dornier Do Ј) је хидроавион летећи чамац, направљен у Немачкој први пут полетео 1922. године и био у употреби све до 1950. године. Поред овог назива у литератури се још могу наћи популарни називи за овај авион као што су Дорније Do Ј Wal или само Дорније Wal (Wal = кит, на немачком).

Пројектовање и развој

Због ригорозних ограничења у градњи авиона и авио мотора која су наметнута Немачкој, мировним уговором после Првог светског рата, фирма Дорније 1922. године отвара филијалу у Италији у месту Марина ди Пиза са намером да гради велике хидроавионе које је још 1915. године започео да пројектује њен власник Др. инж. Клод Дорније[1]. Као основа за развој авиона Дорније Do J је послужио његов претходник Do Gs II који је први пут полетео 1920. године. Већ 6. 11.1922. године из овог погона је изашао прототип авиона Дорније Do J који је због своје величине добио популарни назив Wal што на немачком језику значи кит. Након успешног тестирања уз помоћ италијанске Владе почета је серијска производња овог авиона који је ускоро стекао светску славу. Направљене су две верзије овог авиона.

Опширније: Дорније Do J

Дорније Do D



Дорније Do D

Дорније Do D (нем. Dornier Do D) је борбени хидроавион са пловцима, спадао је у класу хидроавион бомбардер-торпедни авион. Направљен у Немачкој за потребе Југословенског поморског ваздухопловства у фирми Дорније на бази путничког авиона Дорније Merkur. Авион је први пут полетео 1924. године.

Пројектовање и развој

Фирма Дорније је 1921. године избацила на тржиште авион Дорније Komet који је успео да се наметне у цивилном путничком саобраћају тако да је за кратко време одржавао неколико ваздушних линија у Европи. Авион је усавршаван и након Komet III, 1925. године, конструисан је нови путнички авион ознаке Merkur, који је полетео 10. 02.1925. године. Убрзо затим је уследила нова измена која је добила ознаку Merkur II. Разлика између ова два авиона је била у томе што је Merkur имао мотор BMW 600 KS без редуктора а Merkur II имао мотор BMW 500 KS са редуктором. Оба авиона су могла да превезу 6 до 8 путника и имао је 2 члана посаде.

Опширније: Дорније Do D

Ханза Бранденбург W.18


Авион Ханза Бранденбург W.18

Ханза-Бранденбург W.18 (нем. Hansa-Brandenburg W.18) је немачки морнарички ловац-извиђач. Први лет авиона је извршен почетком 1917. године. Главни корисник овог авиона је била Ратна морнарица Аустроугарске и Немачке. Авион је био напреднија варијанта авиона Ханса Бранденбург CC.

Пројектовање и развој

Аустроугарско Поморско Ваздухопловство (ПВ) је још 1916. године користило ловачке хидроавионе који су исто као и сувоземни ловци имали задатак да се боре са противничким авионима. Хидроавиони ловци су били специфични јер им је задатак пре свега био одбрана акваторија од непријатељских авиона. У Ханса Бранденбургу је инж. Ернст Хајнкел конструисао хидроавион једноседи двокрилац, по угледу на хидроавион Лонер L, који је добио назив Ханса Бранденбург FB. Даљим побољшањем овог авиона настао је Ханса Бранденбург CC наоружан митраљезом, а из њега ловачки хидроавион Ханса Бранденбург W.18.

Опширније: Ханза Бранденбург W.18

Ханза-Бранденбург W.13


Авион Ханза Бранденбург W.13

Ханза-Бранденбург W.13 (нем. Hansa-Brandenburg W.13) је морнарички бомбардер-извиђач направљен у Немачкој. Авион је први пут полетео 1916. године.

Пројектовање и развој

Развој авијације и поморског ратовања у току Првог светског рата створила је потребу за хидроавионом извиђачем великог домета који кад открије непријатељски брод може да га нападне бомбама. Тако је на основу искуства у градњи хидроавиона Ханза-Бранденбург CC и W.18 инж. Ернст Хајнкел пројектовао авион Ханса Бранденбург W.13 који је по својим конструктивним решењима био веома сличан претходним хидроавионима али је по димензијама и снази мотора био знатно већи авион. С обзиром на своју намену авион је био двосед, а посада му се састојала од пилота и стрелца-извиђача. Немачка морнарица није прихватила овај авион али га је прихватила ратна морнарица Аустроугарске. С обзиром да капацитети фирме Ханса Бранденбург нису били довољни ни да покрију потребе Немачке у авионима, а власници Ханса Бранденбург и аустроугарске фирме УФАГ из Будимпеште су били исти, производња авиона Ханса Бранденбург W.13 је препуштана УФАГ-у. Поред УФАГ-а ови авиони су се производили и у аустроугарским фирмама ЕФАГ и Феникс али су то биле мале количине.[1]

Опширније: Ханза-Бранденбург W.13

Ханза Бранденбург K


Авионa Ханза Бранденбург К 

Ханза-Бранденбург K / Hanza-Brandenburg K (нем. Hansa-Brandenburg K) је бомбардерско-извиђачки хидроавион направљен у Немачкој. Авион је први пут полетео 1916. године а највише се користио у ратној морнарици Аустроугарске.

Пројектовање и развој

Уласком Италије у Првог светског рата интензивирале су се ратне операције на јадранској акваторији што је код Аустроугарске морнарице проузроковало потребу за борбеним хидроавионима па је одлучено да се покрене производња домаћег борбеног хидроавиона класе К (Kampfflugboot), с обзиром да се на страни нису могли купити такви авиони. Понуду за производњу овог авиона је прихватио инж. Вајхман, међутим Концерн Кастиљони који је био власник фирми Ханса Бранденбург и будимпештанског УФАГ-а понудио је да УФАГ производи авион Ханса Бранденбург K кога је инж. Ернст Хајнкел пројектовао почетком 1916. године. Тако је на основу искуства у градњи хидроавиона Ханза-Бранденбург CC и W.18 авион који је по својим конструктивним решењима био веома сличан претходним хидроавионима али је по димензијама и снази мотора био знатно већи авион. С обзиром на своју намену авион је био двосед, а посада му се састојала од пилота и стрелца-извиђача. Немачка морнарица није прихватила овај авион али га је прихватила ратна морнарица Аустроугарске. С обзиром да капацитети фирме Ханса Бранденбург нису били довољни ни да покрију потребе Немачке у авионима, а власници Ханса Бранденбург и аустроугарске фирме УФАГ из Будимпеште су били исти, производња авиона Ханса Бранденбург K је препуштана УФАГ-у. Поред УФАГ-а ови авиони су се производили и у аустроугарским фирмама ЕФАГ и Феникс али су то биле мале количине.

Опширније: Ханза Бранденбург K 

Хајнкел He-8



Хидроавиона Хајнкел - Змај H-8 

Хајнкел He-8 / Hajnkel He-8 (нем. Heinkel He-8) је немачки хидроавион извиђач дугог домета пројектован и тестиран 1927. године. Пројектант је био инж. Ернст Хајнкел.

Пројектовање и развој

Поучена позитивним искуством примене хидроавиона у шведској морнарици, Данска поморска команда је наручила пројект хидроавиона за даљинско извиђање од инж. Ернеста Хајнкела. На основу претходника Хајнкела He-5, Хајнкел је пројектовао једномоторни једнокрилни хидроавион нискокрилац дрвене конструкције, а с обзиром да је тада Немачкој било забрањено да производи авионске моторе веће снаге, авион је био опремљен британским мотором 1 x 330 kW 1ДД Армстронг Сиделеи Јагуар, (Armstrong Siddeley Jaguar IV) наоружан са 2 синхронизована митраљеза 8 mm и осам касета бомби са 12x0,5 kg. Варијанта овог авиона са мотором Пакард (Packard 3A-2500) снаге 593 kW, направљен почетком 30-их година добио је ознаку Хајнкел He-31.

Опширније: Хајнкел He-8

Анрио HD-320



Анрио HD-320 / Hanriot HD.320

Анрио HD-320 / Hanriot HD.320 (фр. Hanriot HD.320) је француски двоседи школски авион, једномоторни двокрилац који се производио 20.-тих година 20. века у француској фирми Авиони Анрио и у Југославији Фабрика аероплана и хидроавиона Змај.[1][2]

Пројектовање и развој

Авион Анрио HD-320 је један од типова авиона H-32 који је настао унапређењем верзије авиона Анрио HD-14. Први авион је направљен 1924. године када је извршен и први пробни лет. Укупно је направљено три типа ових авиона:

Опширније: Анрио HD-320

Анрио HD-41H



Анрио HD-41H / Hanriot HD.41H

Анрио HD-41H / Hanriot HD.41H (фр. Hanriot HD-41H) је француски двоседи хидроавион, једномоторни двокрилац који се производио 20.-тих година 20. века у француској фирми Авиони Анрио и у Југославији Фабрика аероплана и хидроавиона Змај.[1]

Пројектовање и развој

Авион Анрио HD-41H је један од типова авиона Анрио H-41 који је настао унапређењем верзије авиона Анрио HD-17. Разлика између ових авиона је само у мотору, тј. мотор Клергет 9В (фр. Clerget 9B) снаге 100kW код Анрио HD-17 замењен је мотором Салмсон 9Ас (фр. Salmson 9Ас) снаге 90kW. Први авион је направљен 1925. године када је извршен и први пробни лет. Укупно је направљено шест типова ових авиона:

Опширније: Анрио HD-41H

СИАИ S.13



Авион СИАИ S.13 или Савоја S.13

СИАИ S.13 или Савоја S.13 (итал. SIAI S.13) је хидроавион Првог светског рата, спадао је у класу вишенаменских хидроавиона (извиђач-ловац-путнички). Направљен у Италији а по лиценци је рађен и у Француској и Шпанији. Авион је први пут полетео 1919. године.

Пројектовање и развој

Једна од италијанских фабрика авиона која је производила авионе ФБА по француској лиценци била је СИАИ (SIAI) позната под називом Савоја (Savoia) ова фабрика је произвела 500 примерака авиона ФБА Typ H. На почетку производње ФБА авиона они су за главног конструктора поставили младог инж. Рафаела Конфлентија (Raffaele Conflenti) који није губио време него је прионуо на посао и већ у току рата пројектовао фамилију „летећих чамаца“ чија је ознака почињала словом S. После успешног S.8 који је био завршен за време рата у послератном периоду направљени су авиони S.9 и S.12 а 1919. године, светлост дана је угледао авион S.13 са мотором Isotta Fraschini V6 снаге 250KS који је био мања верзија претходног авиона S.12. Намера пројектанта је била да од авиона S.12 који је био извиђач-бомбардер направи авион S.13 предвиђен за извиђачко-ловачке задатке.

Опширније: СИАИ S.13

Фридрихсхафен FF.49



Авион Фридрихсхафен FF.49

Фридрихсхафен FF.49 / (Fridrihshafen FF.49b) (нем. Friedrichshafen FF.49) је једномоторни, двокрилни, двоседи хидроавион са пловцима из периода Првог светског рата, спадао је у класу хидроавион бомбардер-извиђач. Направљен у Немачкој а по лиценци је рађен у другим земљама. Авион је први пут полетео 1917. године.

Пројектовање и развој

Фабрику за производњу авиона (Flugzeugbau Friedrichshafen GmbH) основао је 1912. године Теодор Кобер (Teodor Kober) који је претходно радио код компаније Цепелин (Zeppelin). Уочи и за време Првог светског рата развио је читаву серију испешних хидроавиона за потребе Немачке ратне морнарице. Ова серија авиона је названа Фридрихсхавен (Friedrichshafen) према месту у коме је лоцирана фирма[1]. Авион Фридрихсхафен FF.49 је пројектован на бази својих претходника авиона Фридрихсхафен FF.33 и Фридрихсхафен FF.39 и први пут је полетео 1.01.1917. године.[2] На захтев Немачке ратне морнарице направљена су два типа авиона FF.49b-бомбардер и FF.49c-извиђачки авион. У извиђачкој верзији FF.49c прва кабина је била кабина пилота а у другој кабини је седео извиђач који је имао митраљез за одбрану задње сфере авиона [3]. Код бомбардерске верзије FF.49b било је обрнуто пилот је седео у другој кабини а извиђач-бомбаш у првој.

Опширније: Фридрихсхафен FF.49

Румплер 6B



Авион Румплер 6B2

Румплер 6B (нем. Rumpler 6B) је немачки ловачки хидроавион. Први лет авиона је извршен 1916. године. [1]

Пројектовање и развој

На захтев немачке морнарице инж. Едмунд Румплер је од двоседог извиђачког авиона (Румплер C.I) са Мерцедесовим мотором Mercedes D III снаге 160 KS конструисао ловачки једноседи хидроавион са пловцима Румплер 6B1. Избацивши једно седиште и извршивши реконструкцију репа авиона повечавши кормило правца и репних пераја да би надокнадио негативан утицај пловака. Наоружање се састојало од једног фиксног митраљеза уграђеног са леве стране мотора. Авион Румплер 6B1 је први пут полетео 1916. године а исте године је и почела његова производња. До краја 1917. године произведено је 39 примерака ових авиона. Већ 1917. године извршена је модификација овог авиона тако да је направљена варијанта Румплер 6B2 који је имао нешто друкчије димензије али исти мотор. Тип 6B2 је имао димензије као извиђач (Румплер C.IV): размах крила 12,66 m; површина крила 32,50m² и дужину 8,41 m. Ових авиона је произведено од октобра 1917. до јануара 1918. године, 49 примерака[2][1].

Опширније: Румплер 6B

Ансалдо SVA



Авион Ансалдо  SVA 5

Ансалдо SVA  су једномоторни двокрилни италијански авиони који су се користили у току Првог светског рата и прву декаду после рата. Производила га је италијанска фирма Gio. Ansaldo & C а пројектовали су га Umberto Savoia и Rodolfo Verduzio одатле му и скраћени назив SVA (Savoia-Verduzio-Ansaldo).

Пројектовање и развој

Авион SVA је првобитно замишљен као ловачки авион, међутим након испитивања и краткотрајног коришћења видело се да му је та улога неадекватна. Авион је због своје незграпности имао слабу покретљивост и окретљивост (лоших маневарских способности) што су битне карактеристике ловачког авиона. Ипак, његова импресивна брзина, брзина пењања, опсег и оперативни плафон, са максималном брзином која је била међу највећом у то време међу савезничким и непријатељским авионима (ако није био и најбржи авион) одредиле су нову улогу овом авиону,  SVA  је постао одличан извиђачки авион и лаки бомбардер. Производња авиона настављена је и после рата, са испорученим свим примерицма поручених у току 1918. године. Направљено је неколико варијанти овог авиона, наоружана и ненаоружана варијанта, варијанта са камерама уместо митраљеза, са додатним резервоаром за гориво, једноседа и двоседа варијанта.

Опширније: Ансалдо SVA

Национални Аероклуб Србије "Наша Крила" (НАКС)


Лого Националног Аероклуба Србије

Национални Аероклуб Србије „Наша крила“ (НАКС) (енгл. National Aeroclub of Serbia) је удружење грађана чији је циљ развој ваздухопловства у Србији.

Историјат

Аероклуб је основан у Београду у кафани "код Белог орла" 22. октобра 1921. године. Основали су га српски авијатичари ратни ветерани са Солунског фронта под називом „Српски Аероклуб“. Оснивачи су били: Матија Хођера, Орестије Крстић, Драгољуб Ристић, Сава Микић, Драгиша Вујић, Др. Рудолф Арчибалд Рајс, Драгољуб Митровић-Јанковић, Драгош Адамовић, Јован Шрепловић, Атилије Распор, Сава Симић, Михајло Бошковић, Петар Ђурковић, Ђорђе Мирковић и поручник Богдан Богдановић. За почасног председника Аероклуба изабран је др. Рудолф Арчибалд Рајс, за председника Матија Хођера, за секретара Сава Микић, за благајника Драгиша Вујић и за библиотекара Сава Симић.

Опширније: Национални Аероклуб Србије "Наша Крила" (НАКС)

Авиа BH-33


Авион Авиа BH-33E-SHS

Авиа BH-33 је чехословачки ловачки авион коришћен између два светска рата. Произвела га је чешка фирма Авиа и коришћен је у више земаља. Авион је био једномоторни, двокрилац, једносед мешовите конструкције.

Пројектовање и развој

Пројект ловачког двокрилаца Авиа BH-33 је направљен у техничком одељењу чехословачке компаније за производњу авиона Авиа 1927. године, са намером да замени претходни ловац двокрилац Авиа BH-21. Нови авион је у суштини заснован на претходном експерименталном ловачког BH-21Ј, који је добијен спајањем оригиналног BH-21 и новог мотора радијалног Бристол Јупитер са 9 цилиндра, ваздухом хлађеног, чију је лиценцу купила чехословачка фабрика за производњу авио мотора Валтер. Авион су пројектовали инжењери Павел Бенеш и Мирослав Хајн одакле му и потиче назив BH.

Опширније: Авиа BH-33

Икарус 215


Авион Икарус 215

Икарус 215 је југословенски двомоторни авион, вишеседи лаки бомбардер и тренажни авион мешовите конструкције, прототип полетео 1949. године. Није се серијски производио. Прототип служио за тренажу пилота и као авион за везу.

Пројектовање и развој

Први послератни конкурс је расписан 23. фебруара 1946. године за израду идејних пројеката неких типова авиона чији је развој почео пре Другог светског рата. Овај конкурс је расписан у четири категорије: спортско-туристички авиони, школски двосед за почетну обуку, тренажни двосед и двомоторни тренажни вишесед са варијантом за лаки транспорт. Конструкторски тимови су постојали још пре Другог светског рата и углавном су у истом саставу и наставили рад. На основу овог конкурса из 1946. г. у периоду од 1947. до 1952. г. пројектовано је више типова авиона међу којима и авион лаки бомбардер. Конструкторска група коју је водио тада већ професор Машинског факултета у Београду инж. Душан Станков. добила је задатак да пројектује лаки бомбадер који је добио војну ознаку 215. Касније је овој шифри авиона додат назив произвођача, тако да је коначан назив овог авиона био Икарус 215.

Икарус 215 је пројектован на основу изворног пројекта конструктора инж. Душан Станков, пре Другог светског рата,  вишенаменског авиона ловац – бомбардер - извиђач Змај Р-1, али је редизаниран с обзиром на расположиве моторе и намену. Прототип је полетео 1949. године. 

Опширније: Икарус 215

Змај Р-1


Авион Змај Р-1

Змај Р-1 је југословенски вишенаменски борбени авион израђен у фабрици Змај 1940. године.

Пројектовање и развој

У фабрици Змај се 1936. године на иницијативу инж. Душана Станкова (тада техничког директора) приступило конструкцији вишенаменског борбеног авиона „разарача“. Након испитивања у аеротунелу у Варшави, понуђено је Команди ратног ваздухопловства пројект, који је прихваћен 28. марта 1938. године, и добио званичну ознаку Змај Р-1. Намена му је била авион за борбу, бомбардовање и извиђање. Тада се тиму пројектаната прикључује инж. Ђорђе Дуцић и неколико млађих инжењера који су радове на пројектовању и изради прототипа окончали до почетка великог штрајка аеро-наутичких радника који се одиграо априла 1940. године. Завршна монтажа је обављена на војном делу аеродрома у Земуну. Први лет је обављен 24. априла 1940. године, а пробни пилот је био резервни поручник Ђура Е. Ђаковић саобраћајни пилот Аеропута. Већ први летови су оправдали сва очекивања у погледу аеродинамичких особина и перформанси. Нажалост при трећем лету пилот није могао да извуче стајни трап па је слетео на трбух и притом оштетио елисе и моторе. Елисе и стајни трап су били немачке а мотори француске производње тако да је набавка делова због ратних дешавања у Европи ишло веома споро. Авион је обновљен тако да су испитивања могла да се наставе крајем марта 1941. године. Почетком Априла приликом бомбардовања Аеродрома у Земуну авион Змај Р-1 је оштећен а крајем јуна су га Немци исекли и бацили у старо гвожђе.

Опширније: Змај Р-1

Рогожарски Р-313


Рогожарски Р-313

Рогожарски Р-313 (СИМ-XV) је југословенски вишенаменски двоседи борбени авион, двомоторни самоносећи средњекрилац који је произведен 1940. године у југословенској фабрици авиона Рогожарски из Београда.

Пројектовање и развој

Лета 1937. у фабрици Рогожарски је под вођством инг. Симe Милутиновићa отпочет рад на пројектвању ловца-разарача првобитно означеног СиМ-XV, да би убрзо на захтев Команде војног ваздухопловства (КВВ) пројект преименован у Р-313. Израда прототипа је отпочета 1938. а завршена почетком 1940.када је почето испитивање прототипа. Први лет је изведенпочетком априла 1940.године. Овако динамично одвијање пројекта омогућено је тиме што је инж. С.Милутиновић и фабрика Рогожарски од 1936. године развијала двомоторни авион СИМ-XIV за потребе поморског ваздухопловства Ратне морнарице Краљевине Југославије, који се показао као веома успешан авион. Сва позитивна искуства стечена на пројекту овог авиона су пренета на авион Р-313. У току пројекта дошло је до пренамене авиона од ловаца-разарача у извиђача-лаки бомбардер.

Авион Р-313 је погоњен са два мотора Walter Sagitta IIR снаге 550 КС, и упркос слабим моторима (јер у време кад је пројектован овај авион, Други светски рат је већ увелико трајао, што је онемогућавало избор оптималног мотора за овај авион), авион је показао изузетне перформансе, при тестирању прототипа постизао је брзину од 460 km/h. Још док је трајало испитивање прототипа КВВ је планирала израду серије од 25 авиона коју је омело је избијање рата.

Опширније: Рогожарски Р-313

Икарус 214


Авион Икарус 214 (серијска производња)

Икарус 214 је југословенски двомоторни слободноносећи нискокрилац, дрвене конструкције, са увлачечим стајним трапом у гондоле мотора. Авион је био вишенаменски и служио је у Југословенском ратном ваздухопловству (ЈРВ-а) од 1951. до 1967. године. 

Пројектовање и развој

Систем конкурса при пројектовању авиона који је наслеђен из предратне Југославије, после рата се примењивао код нас све до 1956. (1958.) године када је за пројектовање авиона био задужен Ваздухопловнотехнички институт.

Први послератни конкурс је расписан 23. фебруара 1946. године за израду идејних пројеката неких типова авиона чији је развој почео пре Другог светског рата.Овај конкурс је расписан у четири категорије: спортско-туристички авиони, школски двосед за почетну обуку, тренажни двосед и двомоторни тренажни вишесед са варијантом за лаки транспорт. Конструкторски тимови су постојали још пре Другог светског рата и углавном су у истом саставу и наставили рад. На основу овог конкурса из 1946. г. у периоду од 1947. до 1952. г. пројектовано је више типова авиона међу којима и авион за обуку пилота бомбардера типа 214. “Конструкторска група бр. 5” Ваздухопловне индустрије је водио тада већ професор Машинског факултета у Београду инж. Сима Милутиновић. Његова конструкторска група је добила задатак да пројектује лаки транспортни авион који је добио војну ознаку 214. Касније је овој шифри авиона додат назив произвођача, тако да је коначан назив овог авиона био Икарус 214.

Опширније: Икарус 214

Рогожарски СИМ-XIV-Х


Авион СИМ-XIV-Х 

Рогожарски СИМ–XIV-Х је југословенски хидроавион обалски извиђач, двомоторни нискокрилац са три члана посаде који је произведен 1939. године у југословенској фабрици авиона Рогожарски из Београда.

Пројектовање и развој

Развој авиона СИМ-XIV-Х и СИМ-XIVБ-Х

Авион СИМ-XIV-Х је пројектовао инж. Сима Милутиновић почетком 1936. године, на захтев Команде морнарице која је због застарелости хтела да замени Икарусов ИО. Прототип авиона је фабрика Рогожарски завршила јануара месеца 1938. године. Први пробни лет је обавио поручник Аугуст Цањко 8. фебруара 1938. године у Дивуљама. Након детаљног фабричког испитивања авион је наставио да тестира поручник бојног брода Еуген Шоштарић за рачун Поморског ваздухопловаства. Због незадовољавајућих резултата, фабрика је одлучила да направи нови труп без предње туреле, са подигнутим хоризонталним стабилизаторима и новим поклопцем пилотске кабине и носа авиона. Овако модификовани прототип је испитан у аеродинамичком тунелу у Варшави а авион са новим трупом је полетео у Дивуљама половином августа 1938. године. Прва серија од 6 примерака је поручена још док нису завршена сва тестирања прототипа а испоручена је у другој половини 1939. године. У серијској производњи су отклоњени сви недостаци који су уочени при тестирању прототипа. Поморско ваздухопловство га је класификовало као „двомоторни нискокрилац са слободноносећим крилом и бочним моторима.“ тај хидроавион на пловцима са три члана посаде је био опремљен за обалског извиђача са карактеристикама лаког бомбардера. Имао је три члана посаде, пилота, осматрача и стрелац радио-телеграфиста. Током коришћења, авион је међу пилотима и техничком особљу добио надимак „Велики Сим“. Значај овог авиона је у томе што је то био први двомоторни авион југословенске концепције и конструкције[2].

Опширније: Рогожарски СИМ-XIV-Х