У малој вароши Белишћу, поред Драве, недалеко од Валпова, у тадашњој Краљевини Југославији, одржавао се аеромитинг 24. јуна 1934. год. са пет цивилних авиона, у циљу пропаганде ваздухопловства и упознавања народа са авионима и вештином летења.
Такве авијатичарске дане Краљевски југословенски аероклуб „Наша крила“ приређивао је у многим местима, уз учешће и својих авиона и пилота, са великом жељом да се авијација приближи народу, да се народ ослободи исконског страха од висине и летења, да му се покаже сигурност и лепота летења, лепота освајања неба... Ове приредбе биле су веома омиљене у народу, нарочито код младих, оне су се редовно завршавале са ваздушним крштењем радозналих и смелих особа из публике и биле су прави мали народни празник.
Али овог дана у Белишћу догодила се велика несрећа, највећа авионска катастрофа у Југославији до тада... Погинуло је десет (10) особа...
Вест је одмах објављена преко дневне штампе...
Политика, 26. јун 1934. године, стр.5,
АВИОН ПАО У ПУБЛИКУ - АВИОНСКА НЕСРЕЋА У БЕЛИШЋУ
Прекјуче у 17,30 часова, за време митинга месног аероклуба у Белишћу, срез Валповски, на ком је учествовало 5 цивилних авиона, срушио се у публику авион марке „Гернер“, својина трговца Теодора Дрндарског из Осека, којим је управљао цивилни пилот Богумил Јаклич, услед чега је на лицу места остало мртвих пет (5) лица, тешко је повређено девет (9), а лакше 3 (три) лица.
Пилот је од контузија онесвешћен и тек јутрос је дошао свести. У току ноћи у болници је подлегло повредама још (3) три лица.
Стручна комисија налази се на лицу места ради испитивања узрока ове несреће.
...............
Политика, 29. јун 1934. године, стр.9
АКЦИЈА ЗА ПОМОЋ ПОРОДИЦАМА ЖРТАВА У БЕЛИШЋУ
Осек, 27. Јуна
У недељу, 1.јула, требало је да се одржи у Осеку аеромитинг, али како се у Белишћу прошле недеље догодила позната авијатичка катастрофа, то је Обласни одбор Аероклуба „Наша крила“ закључио да се из пијетета жртвама не одржи у недељу аеромитинг.
Поведена је акција прикупљања помоћи породицама унесрећених... АК „Наша крила“ из Београда приложио је 100.000 динара, Обласни одбор аероклуба 50.000, Месни одбор аероклуба у Белишћу 50.000, Банска управа у Загребу 10.000 динара...
...............
НЕСРЕЋА ПРИЛИКОМ АЕРОМИТИНГА У БЕЛИШЋУ 24. ЈУНА
„Наша крила“, бр. 179, јун 1934, стр.3
(...) На земљи је погинуло 5 (пет), а рањено 14, од којих је у току следећих дана умрло још 5 (пет). Пилот г. Јаклич је рањен и лежи у болници....
................
У Америци новине југословенских исељеника пренеле су вест из Осијека од 13.јуна 1935. о овој несрећи и са суђења пилоту Јакличу, у својој рубрици Вести из Југославије на првој страни...
АМЕРИКАНСКИ СЛОВЕНЕЦ Чикаго, 9. јула 1935, стр.1
ОСУЂЕН ПИЛОТ Осијек, 13.јуна 1935. год.
Дана 24. јуна прошле године догодила се на великом аеромитингу у Белишћу тешка несрећа.
Пилот Богумил Јаклич, из с. Подгорице у Кочевском срезу, срушио се авионом типа „Гренер“ на публику где је погинуло 10 људи, а 7 је теже рањено.
Суђење је требало да буде 16.маја, али је било одложено да би се добило мишљење од стручњака и још нека документација.
Јаклич се бранио да је његов авион пао на земљу јер је на висини 50 м изгубио стабилност и сунце му је ометало вид...
Јаклич је осуђен на 6 месеци затвора и на пет година губитка права на дозволу за управљање авионима.
Приватне странке суд је упутио на грађански поступак. Странке су поднеле захтев за два (2) милиона динара одштете.
................
Пилот Јаклич је преживео, залечио своје повреде и оздравио, потом је био осуђен на шест месеци затвора и одузета му је летачка дозвола за управљање авионима на пет година... Не зна се када је и где издржао казну затвора... Мало касније, у времену око 1937-1940.године. срећемо га као наставника летења на Златибору, у једриличарском центру који је био отворен 1935. године од стране Академског аероклуба из Београда.
Претпостављамо да његова судска забрана на управљање авионима није обухватала и једрилице, те лепе авионе без мотора...
Ми смо први пут срели помен имена пилота Богумила Јаклича у књизи1) Саве Микића (стр.590), где се налази слика са „пилотима ловцима комбинованог ловачког пука (има их око 35 испред једног авиона) који су 1928. учествовали на прослави десетогодишњице пробоја Солунског фронта“. Јаклич је овде споменут као наредник, што би могло да значи да је био у то време војни пилот...
Године 1931. пилот Јаклич се у другим изворима спомиње као пробни пилот фабрике авиона „Рогожарски“ у Београду, што говори да је у то време већ био напустио војску... Јаклич је, вероватно позајмљен од „Рогожарског“, обављао те 1931.године пробне летове домаћег авиона „Ресава“, конструкције руског инжењера и емигранта Николаја Жученка. Израду овог авиона финансирао је, у својству добротвора, тадашњи власник рудника угља Ресава, г. Благоје Јоцић.
Нашли смо да су на међународном ваздухопловном митингу у Варшави, 19. јуна 1932. г.
учествовали и представници Аероклуба „Наша крила“ Краљевине Југославије, међу њима и пилот Богумил Јаклич.
Политика од 22.јуна, на стр.5, извештава како је Средишна управа Аероклуба Краљевине Југославије, на позив Варшавског аероклуба, прихватила да пошаље своје представнике на овај међународни митинг у главном граду Пољске. Одређена је екипа са три туристичка авиона двоседа и посадама: Драг. М. Николић и Драг. Т. Николић, Милан Вељовић и Богумил Јаклич, и Богдан Михајловић и Лука Суратлић
Према програму митинга, учесници су морали сами да унапред одреде себи итинерер до Варшаве. Наши су изабрали план пута: Београд-Букурешт-Галац-Черновец-Познан- Варшава. Пошли су на пут 17. јуна по врло лошим временским приликама, са кишом и ниским облацима... Код Базијаша ( у Румунији, прекопута Рама на Дунаву) група се раздвојила, а мало касније један авион је морао да се врати у Београд, како због лошег времена, тако и због неких проблема са мотором.То је био авион са двојицом Николића. Друге две посаде: Михајловић – Суратлић, на „Мос“-у и Јаклич – Вељовић, на „Сим“-у, авиону домаће производње, приспеле су у Варшаву у суботу 18. јуна.
Треба нагласити да су се наше две посаде са својим авионима тамо представила у најбољем светлу. Наш аероклуб добио је прву награду као најбоља екипа. У релију, то је била најдужа стаза, Михајловић-Суратлић освојили су другу награду, а Јаклич – Вељовић трећу награду. За акробације прву награду је добио Богдан Михајловић. У трци у троуглу Михајловић – Суратлић били су трећи, а Јаклич - Вељовић четврти. Михајловић је добио и прву награду као најбољи пилот на митингу. Политика је и 24. објавила кратак чланак о овом митингу и донала вест да су се наши авиони задржали у повратку из Варшаве због невремена.
Пилот Богумил Јаклич је са успехом учествовао на међунардном аеромитингу у Варшави
јуна 1932. као представник Краљевског југословенског аероклуба „Наша крила“...
Ми смо напред навели да је Јаклич имао удес на аеромитингу са авионом „Гернер“ (нисмо могли да нађемо податке о њему..,), који је био својина осијечког врло богатог трговца Теодора Дрндарског. Теодор Дрндарски и Гедеон Дунђерски били су најбогатији људи у Југославији оног времена. Дрндарски је био први човек у Југославији који је набавио један спортски авион за своје лично задовољство.
Године 1933. у регистру цивилних авиона Југославије била су два авиона у својини Теодора Дрндарског:
YU - PBE, M. Gerner G.I, 85 кс, биплан, Осијек, Теодор Дрндарски
YU - PBI, Rhon Poppenhausen, моноплан, 30 кс, Осијек, Теодор Дрндарски
У Осијеку је 13. августа 1933. био је приређен авијатички слет... На аеродрому су била и два апарата Теодора Дрндарског, председника осијечког Обласног одбора Аероклуба „Наша крила“: спортски авион Гернер са мотором Pobjoy од 85кс, и једрилица која је саграђена у Осијеку по упутствима Дрндарског, са мотором Scorpion od 30 kс.
Овај авион Гернер биће уништен у удесу пилота Богумила Јаклича 24. јуна 1934. године на аеромитингу у Белишћу.
Богумил Јаклич је после страшног удеса и своје велике животне драме био прихваћен касније у једриличарском центру на Златибору у својству наставника једриличарства.
О томе је писао у лепој и корисној књизи2) Божидар Марјановић, магистар економије, који је као дечак много времена провео у Центру и дивљењу једрилицама, летењу и дружењу са младим једриличарима:
(..). „За дотадашњи успех златиборског једриличарског центра посебно су заслужни наставници летења (спомиње овде више имена...) и Јаклич Богумил – истински стубови ове школе. Треба рећи да су сви они овај посао обављали аматерски, без икакве финансијске надокнаде“...(стр. 53).
„ Чудна је судбина Богумила Јаклича, личног пилота једног богаташа из Осијека – Теодора Дрндарског, који је имао три сопствена авиона. Јаклич је био одличан пилот и волео је да изводи ваздушне акробације. На једном аеромитингу он се, међутим, срушио којом приликом је више гледалаца било смртно рањено а он задобио тешке повреде. Ускоро је остао без посла. Срећом, његове колеге су га прихватиле те је обављао дужност наставника летења на Златибору“... (стр.53).
Како је Божидар Марјановић видео и запамтио „Крила Златибора“:
„Као дечкић, пре Другог светског рата, имао сам привилегију (био је из Ужица!...) да летујем у самој близини Једриличарске школе. Заједно са осталом децом лепршао сам свакодневно око импозантног хангара са белим једрилицама и симпатичним момцима, трчкарао сам иза њих и њихових чудесних направа, пратио радозналим дечијим очима узлетање (боље речено слетања) са околних брда, знао сам многе од њих по имену, уживао у сликовитим и разноликим догађајима и делио радост заједно са летачима и њиховом верном, додуше, малобројном публиком“.
У истој књизи, стр. 82-83, бивши ученик – једриличар Мирослав Аранђеловић послао је
аутору књиге, поштом из далеког света, своје сећање на дане на Златибору, и нарочито на наставника Богумила Јаклича:
„Школа (на Златибору...) је у то време (1937-1939.) имала три наставника: Хенрик Лаутнер или Милош Војиновић (оженио се из велике љубави девојком из Ужица и узео српско име!...), Богумил Јаклич и Душан Недокланац“.
„Јаклич је био један од генија за летење, многоструко одликован и од југословенских и иностраних војних и цивилних пилотских организација. Годину или две пре мог доласка у Академски аероклуб, Јаклич је имао врло трагичан удес на аеромитингу у Осијеку (треба Белишће!), када је крај његових ваздухопловних акробација био тај, што је требало да лети ниско на леђима изнад публике, да се само окрене у правилан положај и дотакне тло у непосредној близини гледалаца“.
„Десило се да је у моменту, на месту где је требало да атерира, један сладолеџија гурао своја колица са сладоледом и да би Јаклич избегао тај судар, упалио је мотор, дао гас и почео да се поново подиже, али му се мотор угасио, па је склизнуо на крило и пао на публику, којом приликом је настрадало више гледалаца“.
(Није вероватно да је пилот смео, у лету на леђима и ниско изнад публике (!) да угаси мотор!... Поред тога, видели смо да је Јаклич на свом суђењу за катастрофу изјавио како је на висини око 50 м авион изгубио стабилност (?!), не знамо зашто и како, и да га је сунце заслепљивало!... Он није поменуо случај са препреком на стази за слетање!...)
Даље је Аранђеловић био написао:
„Иако су судије узеле у обзир да је Јаклич учинио све могуће да спасе друга лица, основни закон је морао бити поштован – пилот је одговоран за све оно што се деси са авионом док је он на њему. Није био криминално одговоран за удес, али му је била одузета пилотска дозвола на неодређено време и то је психички био крај његовог живота“.
„ Одао се алкохолу... Постао је наставник у једриличарској школи и једноставно избегавао било какво друштво. Врло често ноћу, наспрам јасног неба и по месечини, могла се видети његова силуета или на Кривој Брези или на Пирамиди, али увек је био потпуно сам“.
Друге податке о пилоту Јакличу нисмо могли да пронађемо. Време је пролазило, догађаји и људи се заборављају...
Литература: Владимир Лепојевић, дипл.руд.инж.
Сава Микић, „Историја југословенског рез. кап. пилот, сребрна диплома
ваздухоповства“. пилота једрилице
Мр Божидар Марјановић, „Крила Златибора“
„Политика“, „Наша крила“...